Dan seksualnih radnica

Međunarodni dan seksualnih radnica je neformalni dan sećanja na diskriminaciju seksulanih radnica i njihove često izrabljivačke životne i radne uslove. Međunarodni dan se obeležava kao sećanje na 2. jun 1975. godine,  kada se više od 100seksualnih radnica okupilo ispred crkve u Saint-Nizier u Lionu da skrene pažnju na njihovu situaciju.

U ranim sedamdesetim godinama francuska policija sve više vršila pritisak na seksualne radnice. Policijska represija je primorala žene da rade u tajnosti. Kao rezultat toga, njihova vidljivost u javnosti je izgubljena i to je dovelo do povećanog nasilja nad njima kada su se povukle da rade iza zatvorenih vrata. Posle dva ubistva i nespremnosti vlade da poboljšaju položaj seksualnih radnica, skupilo se njih oko 100, zauzele su crkvu Saint-Nizier u Lionu i stupile u štrajk. Posle osam dana, crkvu je oslobodila policija. Ovaj događaj se smatra početnom tačkom pokreta seksualnih radnica.

Seksualne radnice nemaju dovoljnu snagu u društvu, ali su i njihova prava su ljudska prava! Društvo koje isključuje i kriminalizuje seksulane radnice takođe mora da pokrene neka važna pitanja – o seksualnosti i šire.

Od 2016. godine na snazi je novi Zakon o javnom redu i miru. Bavljenje prostitucijom je u Srbiji i dalje prekršaj,  za koji  se propisuje novčana kazna od 50.000 do 150.000 din (što je novina u odnosu na prethodni zakon koji novčnanu kaznu nije propisivao), a  došlo je i do povećanja zatvorske kazne, koja se u odnosu na ranijih maksimalno 30 dana, sada može izreći na period od 30 do 60 dana. Najznačnija promena svakako jeste ta što je propisano kažnjavanje i korisnika usluga prostitucije, što raniji zakon nije predviđao. Korisnik usluga prostitucije se takođe kažnjava novčnaom kaznom od od 50.000 do 150.000 din ili kaznom zatvora od 30 do 60 dana. Iste sankcije su propisane i za one koji ustupaju prostorije radi prostitucije (čl. 16. st.1), a zatvorska kazna u istom rasponu od 30 do 60 dana je propisana i za lica koja ustupaju prostorije maloletnom licu  radi prostitucije (čl. 16.st.2).

Zakon o javnom redu i miru u čl. 3 st. 1 tač. 15 prostituciju definiše kao »pružanje seksualnih usluga uz naknadu u novcu ili drugu vrednost«. Međutim, za kvalifikaciju prostitucije kao prekršaja, važno je imati u vidu na koji način isti Zakon definiše i pojmove »javnog reda i mira« i »javnog mesta«. U čl. 3 st. 1 Zakona navodi se da je javni red i mir »usklađeno stanje međusobnih odnosa građana nastalo njihovim ponašanjem na javnom mestu  i delovanjem organa i organizacija u javnom životu radi obezbeđenja jednakih uslova za ostvarivanje ljudskih i manjinskih prava i sloboda građana zajemčenih Ustavom«. Javno mesto se definiše kao »prostor dostupan neodređenom broju lica čiji identitet nije unapred određen, pod istim uslovima ili bez posebnih uslova«, dok su prekršaji protiv javnog reda i mira  »protivpravna dela kojima se na javnom mestu ugrožava ili narušava javni red i mir, stvara uznemirenje ili ugrožava sigurnost građana, ometa kretanje građana na javnim mestima ili ostvarivanje njihovih prava i sloboda, vređa moral, ugrožava opšta sigurnost imovine, vređaju ili ometaju službena lica ili se na drugi način narušava javni red i mir«. U čl. 3 st. 2 istog Zakona se navodi da će se smatrati da će prekršaj postoji i u slučajevima kada se desio mestu koje je »dostupno pogledu ili čujnosti  sa javnog mesta ili je posledica nastupila na javnom mestu«. Prema tome, prilikom procene da li neka radnja predstavlja prekršaj, posebno se mora uzeti u obzir da li postoje svi elemneti bića prekršaja u smislu ovako definisanih pojmova Zakona.

Što se tiče kažnjavanja, za prostituciju (kao i za ostale prekršaje) mogu se izreći i blaže kazne od onih koje su propisane Zakonom o javnom redu i miru. Po osnovu čl. 43 Zakona o prekršajima, ukoliko se utvrdi da prekršajem nisu pruzrokovane teže posledice, mogu se uzeti u obzir olakšavajuće okolnosti i ublažiti kazna ukoliko se i tom blažom kaznom može postići svrha kažnjavanja.

U prekrašajnim postupcima koji se vode protiv lica okrivljenih za bavljenje prostitucijom, sudije koriste mogućnost ublažavanja kazne, a kao olakšavajuće okolnosti navode materijalno stanje učinioca prekršaja, nezaposlenost, da li postoje lica koje je dužna/an da izdržava, te se usled tih okolnosti često za jedan prekršaj izriče kazna u najmanjem iznosu od 5.000 din. Ipak, neretko se prema istom učiniocu vodi objedinjeni prekršajni postupak za više prekršaja, te se za svaki od tih prekrštaja utvrđuje posebna novčana kazna, a zatim se izriče jedinstvena novčana kazna. Tako izrečena jedinstvena novčana kazna ipak predstavlja visok iznos koji okrivljeno lice nema mogućnosti da plati (upravo usled olakšavajućih okolnosti na koje se sud poziva). Usled toga, po osnovu čl. 41 st. 1 Zakona o prekršajima neplaćene novčne kazne se zamenjuju kaznom zatvora koja ne može biti duža od 60 dana (ili eventualno 90 dana, ukoliko je prvobitno pored novčane kazne bila izrečena i zatvorska kazna po osnovu čl. 41 st. 2  Zakona). Iako čl. 41 st.3 istog Zakona propisuje i mogućnost da se neplaćena novčana kazna zameni radom u javnom interesu,  iz prakse nam nije poznato da se ovakva zakonska mogućnost koristi prema licima osuđenim za prostituciju.

Što se tiče kažnjavanja korisnika usluga prostitucije, još uvek nemamo podatke o broju postupaka koji su vođeni protiv njih, kao ni o vrsti kazni koje su im izricane. Međutim, praksa je u nekoliko slučajeva pokazala da se lice koje koristi usluge prostitucije takođe kažnjava ukoliko se zatekne sa licem koje se bavi prostitucijom.

S druge strane, lica koje se bave prostitucijom se kažnavaju čak i ukoliko nisu zatečena sa korisnikom usluge, odnosno ukoliko do pružanja usluge nije ni došlo, već je sud utvrdio da je određeno lice »stojeći pored puta, rukom zaustavljalo vozila nudeći seksualne usluge«. Iako je ovakva praksa suda diskutabilna, lica protiv koji se vodi postupak za bavljenje prostitucijom su najčešće neuka, ne poznaju svoja prava, nemaju pravnu pomoć,  pa se u prekršajnim postupcima i ne iznose činjenice u njihovu odbranu.

Lica u prostituciji mogu biti izložena seksualnoj eksploataciji i prinuđena na prostituciju, što predstavlja jedan od oblika trgovine ljudima. Stoga je važo je pomenuti da je pored prekršajne odgovornosti za lica koja koriste usluge prostitucije, članom 388 Krivičnog zakonika propisana i krivična odgovornost, kako za trgovce ljudima, tako i za ona lica koja su imala saznanja da je neko lice žrtva trgovine ljudima, a iskoristili su položaj tog lica ili drugome omogućili iskorišćavanje njenog položaja radi eksploatacije, za šta je predviđena kazna zatvora od 6 meseci do 5 godina. Za trgovinu ljudima se kažnjava lice koje »silom ili pretnjom, dovođenjem u zabludu ili održavanjem u zabludi, zloupotrebom ovlašćenja, poverenja, odnosa zavisnosti, teških prilika drugog, zadržavanjem ličnih isprava ili davanjem ili primanjem novca ili druge koristi, vrbuje, prevozi, prebacuje, predaje, prodaje, kupuje, posreduje u prodaji, sakriva ili drži drugo lice, a u cilju eksploatacije njegovog rada, prinudnog rada, vršenja krivičnih dela, prostitucije ili druge vrste seksualne eksploatacije, prosjačenja, upotrebe u pornografske svrhe, uspostavljanja ropskog ili njemu sličnog odnosa, radi oduzimanja organa ili dela tela ili radi korišćenja u oružanim sukobima«, za šta je propisana kazna od 3 do 12 godina, sa tim da sa posebne kazne propisuju ukoliko je delo izvršeno prema maloletnom licu, ukoliko su nastupile telesne povrede ili smrt eksploatisanog lica, ukoliko je delo učinjeno od strane organizovane grupe ili organizovane kriminalne grupe.