Sve što ste hteli da znate o seksualnom radu, a niste imali koga da pitate

Aktivistkinja Juno Mac, koja zagovara prava seksualnih radnika i radnica, govori o četiri zakonska modela koji su primenjeni u svetu i predstavlja nam model za koji veruje da bi najbolje zaštitio seksualne radnike i radnice i očuvao njihovo samopoštovanje.

Možete odslušati ceo njen govor, a u nastavku teksta navodimo četiri modela o kojima Juno Mac govori:

„Prvi pristup je potpuna kriminalizacija. Polovina sveta, uključujući Rusiju, Južnu Afriku i veći deo Amerike, reguliše seksualni rad kroz kriminalizaciju svih uključenih. To su, dakle, prodavac, kupac i treća strana. Zakonodavci se u ovim zemljama izgleda nadaju da će strah od hapšenja odvratiti ljude od prodaje seksa. Međutim, ako ste primorani da birate između poštovanja zakona i prehranjivanja sebe i svoje porodice, radićete svoj posao bez obzira na to i rizikovaćete.

Kriminalizacija je zamka. Teško je dobiti konvencionalni posao kada imate kriminalni dosije. Potencijalni poslodavci vas neće zaposliti. Pod pretpostavkom da vam i dalje treba novac, ostaćete u fleksibilnijoj, nezvaničnoj ekonomiji. Zakon vas sprečava da nastavite da prodajete seks, što je u potpunoj suprotnosti sa onim što pokušava da učini. Ako ste kriminalizovani, ostajete izloženi maltretiranju od strane same države. Na mnogim mestima se može desiti da ste prisiljeni na plaćanje mita ili čak na seks sa policajcem da biste izbegli hapšenje. Ima dokaza da su policajci i čuvari u zatvorima u Kambodži, na primer, izlagali seksualne radnike stvarima koje se mogu jedino opisati kao mučenje – pretnje oružjem, batinanje, električni šokovi, silovanje i uskraćivanje hrane.

Još jedna zabrinjavajuća stvar – ako prodajete seks na mestima poput Kenije, Južne Afrike ili Njujorka, policajac vas može uhapsiti ako vas uhvati da nosite kondome sa sobom, jer se kondomi zakonski mogu koristiti kao dokaz da prodajete seks. Očigledno, ovo povećava rizik od HIV-a. Zamislite da znate ako vas uhapse zbog posedovanja kondoma, da će se to koristiti protiv vas. To je prilično snažan podsticaj da ih ostavite kod kuće, zar ne? Seksualni radnici koji tamo rade primorani su da vrše težak izbor između rizikovanja da ih uhapse ili rizičnog seksa. Šta biste vi izabrali? Da li biste spakovali kondome kada idete na posao? Šta ako ste zabrinuti da bi vas policajac mogao silovati kada vas uvede u kombi?

Drugi pristup regulisanju seksualnog rada u ovim zemljama je delimična kriminalizacija, pri čemu su kupovina i prodaja seksa legalni, ali su aktivnosti koje ih okružuju, kao što su vođenje javne kuće ili saletanje mušterija na ulici zabranjeni. Zakoni kao što su ovi, a imamo ih u Britaniji i Francuskoj, u suštini govore seksaulnim radnicama: Hej, ne smeta nam da prodajete seks, ali osigurajte da to radite iza zatvorenih vrata i potpuno sami. Vođenje javne kuće se, usput definiše samo kao rad dva ili više udružena seksualna radnika. Ako to postane nelegalno, to znači da mnogi od nas rade sami, što nas očigledno čini podložnima nasilnim prestupnicima. Međutim, mi smo podložni napadima i ako odaberemo da prekršimo zakon ako se udružimo dok radimo. Pre par godina, moja prijateljica je bila nervozna nakon što su je napali na poslu, te sam joj rekla da može da se viđa sa klijentima neko vreme u mom stanu. Tokom tog perioda, još jedan momak je podivljao. Rekla sam mu da ode ili ću zvati policiju, a on je pogledao u nas dve i rekao: Vi, devojke, ne možete da zovete policajce. Radite zajedno. Ovo mesto je nelegalno. Bio je u pravu. Na kraju je otišao, a da nije postao fizički nasilan, ali saznanje da kršimo zakon dalo je moć tom čoveku da nam preti. Bio je siguran da će mu to proći.

Zabrana ulične prostitucije takođe nanosi više zla nego što ga sprečava. Kao prvo, da bi izbegli hapšenje, ulični radnici rizikuju da bi izbegli da ih primete, a to je znači da rade sami i na izolovanim lokacijama, kao što su mračne šume, u kojima lako postaju mete napada. Ako vas uhvate da prodajete seks na otvorenom, plaćate kaznu. Kako da platite kaznu ako se ponovo ne vratite na ulicu? Potreba za novcem vas je naterala da odete na ulicu na početku. Tako se kazne gomilaju, a vi ste zarobljeni u vrzinom kolu prodaje seksa da biste platili kazne koje ste dobili zbog prodaje seksa.

Pa, ako ih kriminalizovanje seksualnih radnika pogađa, zašto ne kriminalizovati samo ljude koji kupuju seks? Ovo je cilj trećeg pristupa o kom želim da govorim, švedski ili nordijski model zakona o seksualnom radu. Ideja iza ovog zakona je da je prodaja seksa suštinski štetna, te zapravo pomažete seksualnim radnicima da otklone ovu mogućnost. Uprkos rastućoj podršci onome što se često opisuje kao prisutp „krajnji zahtev“, ne postoji dokaz da ovo funkcioniše. U Švedskoj ima isto onoliko prostitucije kao što je bilo ranije. Zašto je to tako? Zbog toga što ljudi koji prodaju seks često nemaju drugu mogućnost da zarade. Ako vam je potreban taj novac, jedini rezultat koji će smanjenje posla imati je da će vas naterati da snizite cene ili ponudite riskantnije seksualne usluge. Ako vam treba više klijenata, možda ćete potražiti pomoć menadžera. Pa, vidite, umesto zaustavljanja onog što se često prevodi kao podvođenje, zakon kao što je ovaj zapravo daju zamah potencijalno nasilnim trećim strankama.

Nešto što često čujemo je: Prostitucija bi bila u redu ako bismo je ozakonili i regulisali. Taj pristup nazivamo legalizacijom i koriste ga države kao što su Holandija, Nemačka i Nevada u Americi. To, međutim, nije sjajan model za ljudska prava. Kod prostitucije koju kontroliše država, komercijalni seks može da se desi u zakonom određenim područjima ili mestima, a seksualni radnici moraju da se pridržavaju posebnih ograničenja, kao što su registracija i nasilne zdravstvene provere. Regulacija zvuči sjajno na papriu, ali političari namerno donose zakone vezane za seksualnu industriju koji su skupni i koje je teško poštovati. To stvara dvostruki sistem, legalni i nelegalni rad. Mi to ponekad zovemo „potajna kriminalizacija“. Bogati vlasnici javnih kuća sa dobrim vezama mogu da se pridržavaju zakona, ali marginalizovaniji ljudi misle da je kroz ove obruče nemoguće proći. Čak i kada je to u principu moguće, dobijanje dozvole i odgovarajućeg mesta zahteva vreme i košta. To neće biti opcija za nekog ko je očajan i kome je novac potreban večeras. To bi mogla izbeglica ili osoba ili koja beži od nasilja u porodici. U ovom dvostrukom sistemu, najugroženiji ljudi su primorani na nelegalni rad, te su i dalje izloženi svim opasnostima kriminalizacije koje sam ranije pomenula.

Novi Zeland je dekriminalizovao seksualni rad 2003. godine. Veoma je bitno zapamtiti da dekriminalizacija i legalizacija nisu ista stvar. Dekriminalizacija znači uklanjanje zakona koji kažnjavo ciljaju seksualnu industriju umesto da tretiraju seksualni rad kao bilo koju vrstu posla. Na Novom Zelandu, ljudi mogu da se udružuju zbog bezbednosti, a poslodavci seksualnih radnika odgovaraju državi. Seksualni radnik može da dobije sastanak sa klijentom bilo kada, iz bilo kog razloga, a 96% uličnih radnika izveštava da osećaju da im zakon štiti prava. Na Novom Zelandu zapravo nema povećanja u broju ljudi koji su seksualni radnici, ali je dekriminalizacija posla učinila da je mnogo bezbedniji. Međutim, lekcija sa Novog Zelanda nije samo da je njegovo zakonodavstvo dobro, već da je, što je najbitnije, napisano u saradnji sa seksualnim radnicima, tj. Novozelandskim kolektivom prostitutki. Kada se radilo o poboljšanju bezbednosti seksualnih radnika, bili su spremni da to čuju upravo od samih seksualnih radnika.

Prevod preuzet sa sajta:

https://www.ted.com/talks/juno_mac_the_laws_that_sex_workers_really_want/transcript

Foto: Screenshot govora