Tog dana nije bilo posla. Razmišljala sam kako ću kući kad nemam ni za taksi. Bilo je hladno, mračno. Plašila sam se da pođem prečicom. Tada sam primetila kako dolaze kola, usporavaju. Staju ispred mene. Prišla sam, a gospodin u odelu je spustio prozor. Pitao je koliko tražim za seksualne usluge – komplet, kako mi to zovemo. Rekla sam mu cenu, želeo je da radimo i ušla sam u kola. Mirisalo je na vanilu i bilo je toplo. Išla je neka strana muzika. Čim smo krenuli, počeo je da vređa. Predstavio se kao policajac, ali mi nije pokazao odgovarajuću legitimaciju i znala sam da folira. Htela sam da pobegnem, a on je počeo da viče na mene, da me vuče za kosu tako jako da sam se uplašila, a onda je počeo da me šuta i šamara. Otvorila sam vrata, htela sam da iskočim iz kola, ali me je snažno povukao nazad. Bio je jači od mene. Rekao mi je da ne smem da ga prijavim, jer će me poslati u zatvor. Izbacio me je iz kola šutirajući i udarajući me. Zapisala sam broj tablice.

Bilo je proleće, lepo vreme, nigde policije – taman da zaradim da detetu kupim pelene i hranu. Dobro je krenulo, ali me je to najviše i plašilo. Uvek postoji nešto što mi pokvari dan. Uvek. Uprkos tim zlim slutnjama ostala sam na putu da radim. Onda sam počela da osećam mučninu, da me boli glava, osećala sam kako zlo dolazi po mene. Plašila sam se, u ruci sam držala telefon da nazovem nekoga kad mi zatreba pomoć. Zapravo, ne znam ni koga bih zvala – meni nema pomoći. Videla sam sebe mrtvu, kako ležim izbodena, krvava. Vrtelo mi se u glavi, moje srce je htelo da iskoči, da se prekine taj nemir… Ležala sam kraj puta. Kola su prolazila pored mene. Ne znam koliko dugo sam bila u nesvesti. Bila sam sama, niko me nije ni primetio, a kamoli stao da mi pomogne. Svakog dana strahujem. Nije potrebno da se nesto loše desi da bih se ja osećala loše. Tako je već godinama.

Zvao me je čovek da dođem u hotel. Sela sam u taksi i razmišljala kako je čudno što me neko u 4 sata ujutru zove da radimo. Došla sam, javila se dobro poznatoj ženi na recepciji i produžila do sobe. Tamo nije bio jedan čovek, čula sam glasove. Rekla sam: „Šta je bre ovo?!“ i krenula da izađem iz sobe. Uhvatio me je za ruku i zvao ostale. Iz kupatila su izašla dva čoveka, krupna, ćelava, sa odvratnim licima. Smejali su mi se. „E, da znaš šta te sad čeka!“, rekao je. Naravno, nisam imala šanse protiv njih. Ređali su se na meni, po nekoliko puta, vukli me po podu. Ni tepih nije bio na mojoj strani – grebao mi je lice. Zašto to nije mogao da bude običan, mekani tepih?! Jedan je uzeo pivsku dvolitru i navukao kondom na flašu. Hteo je da me siluje tom ogromnom zelenom plastikom. O tepihu više nisam razmišljala.

Često dolaze pijani i nadrogirani muškarci. Traže sve i svašta. Ja uvek pazim kome ulazim u kola. Jedan je došao, videla sam mu izbodene vene. Sve rupa do rupe. Ja to znam lako da prepoznam, mnogi oko mene to rade. Nisam htela da radim sa njim. Plašila sam se da će da me pokrade. Nagovarao me je, nudio i 150 evra. Nudio mi je da se zajedno uradimo, kao – on časti. Nije hteo da se pomeri. Bila sam sama, bilo je suviše rano za ostale žene koje tu rade. Bio je dan, kola su prolazila, a niko da stane da mogu da pobegnem od ovoga. Ljut, izašao je iz kola i uhvato me za ruku. Nikad ne bih rekla da ima snage. Počeo je da pljuje je po mom licu, da me naziva najodvratnijim imenima, psovao mi je sve žive i mrtve. Onda me je pustio. U ruci mu je ostala moja torba. Krenula sam za njim, ali kad je izvadio nož, stala sam. Samo sam vikala na njega. Otišao je sa onim po šta je došao.

Ima jedan policajac što stalno dolazi. On je najgori. Moram da radim sve što mi kaže. On me psuje, tera sa puta. Čak i kada ne znam šta me pita, moram da mu odgovorim. A kada kažem, onda me svejedno šamara „jer sam zaslužila“. Vodi me u stanicu kad god poželi, iako nisam ništa uradila. Misli da mi je mesto u zatvoru. Ponižava me pred svima i očekuje da mu govorim ko za koga radi. Kaže da sam ružna, prljava, da ne razume da neko može da ima seks sa mnom. A neke njegove kolege rado mi se javljaju za seks. Nekad plate, a nekad ne. On ima tako tešku ruku… Svaki put kad me lupi, boli me celo telo, ispadaju zubi. Danima me boli glava od njega. Prošle nedelje mi je neki čovek ukrao torbu. Ja to kažem tom panduru, a on meni „Tako i treba!“, pa me opet izudara. Nikada ga nisam prijavila. Jednu ženu koja je rekla da će da ga prijavi, toliko je izmlatio, da i danas ide na štakama. Sada više ne radi u policiji, ali me je i dalje strah da se ne vrati.

Devojka sa kojom radim i ja, sedele smo u kući sa nekoliko momaka. Pošto nismo zaradile dovoljno para to veče, znala sam da ćemo biti kažnjene. Brat moje koleginice, naš makro, je stigao. Sipao nam je rakiju, jednu za drugom, dok se nismo napile. Ja sam bila gladna. Htela sam da kupim nešto, ali kad sam tražila 200 dinara od njega, on mi je rekao: „Šta? Da ti dam pare! Pa jesi li donela dovoljno para? Ti misliš da si zaslužila danas da jedeš, a?!“ Ućutala sam. Prišao mi je i lupio mi šamarčinu. Njegovi kumovi su se smejali. Svi su bili pijani ili drogirani. Vratio se do sestre i počeo i nju da bije. Borila se protiv njega, ali nije imala snage. Vikao je: „Vi meni da tražite pare! Ja vas pazim, spavale biste na ulici da mene nema!“ Vezao je sestru za krevet, udario je, ona je vrištala. Skinuo je pantalone, pred svima nama. Počeo je da je siluje, a ona je plakala, molila ga da prestane, sve dok nije pala u nesvest. Njegovi drugovi su uživali, a mene terali da to posmatram. Pokušavala sam da je odbranim od njega, ali su me držali okrenutu ka njoj, da vidim šta se desi kad ne slušaš gazdu.

Došla sam iz mesta kod Beograda da ovde radim. Tamo nisam smela, plašila sam se da će moji saznati. Znam da nemaju dovoljno para za sebe, a ne još i za mene i moju sestru koja je tek upisala fakultet. Misle da radim u butiku, tako je bolje. Ko bi još mogao da razume da ja zapravo prodajem seksualne usluge, osim mojih koleginica i ponekih ljudi koji pomažu nama što to radimo. Kad god požele da me vide, ja odem do njih. Ovde je rizično, mogao bi neko da mi nešto dobaci, kako to obično biva. Možda grešim, možda bi me moji i razumeli, ali ne želim da oni nose taj teret koji ide sa ovim poslom. Dovoljno je što ja živim sa tim. Dosta su oni osetili i nepravde, i uvreda, i poniženja, svih proteklih godina. Želim da makar moja sestra ima lepu mladost, da može da putuje, da izlazi, da može da kupi knjige. Uskoro ću skupiti pare za svoj biznis. Planiram da otvorim butik, pa da zaposlim i drugaricu sa kojom radim ovde. Jedva čekam taj dan.